29 Jul, 2015
U Srbiji postoje ljudi koji su u stanju da urade nemoguće stvari. Na primer, da odigraju četiri puta isti broj u jednoj loto kombinaciji. Sinoć ih je bilo 254. 254 superheroja koji su nekako prevarili poštenu državnu lutriju i komšiju kod koga uplaćuju listiće, pa četiri puta precrtali broj 27, verovatno sa četiri različite hemijske olovke.
Žao mi je samo što nisam video koliko ima onih koji su odigrali broj 27 pet, šest ili sedam puta u kombinaciji. Nadam se da će jedan od njih dati intervju za Kurir i priznati kako je varao. Mnogo je bitno da se poverenje u državnu lutriju ne poljulja. Oni ne greše, softver ne greši, operateri ne greše, problem je u tih 254 lopova koji su nameštali sebi četvorku u kombinaciji 27 27 27 27. I zamalo da im uspe. 600 dinara, alo, nisu to male pare!
28 Jul, 2015
Kada vozim kola, osećam se glupo. Kao mašina. Poput dela koji pomaže automobilu da stigne na svoje odredište, a ne obrnuto. Kada upalim radio, osećam se još gluplje. Ako pada kiša, voditelj mi kaže da uzmem kišobran. Zar se to ne govori samo glupim ljudima? Ako vidite da pada kiša, uzmite kišobran. Kada ste gladni, pojedite nešto. Ako ste žedni, znači da ste već dehidrirali. Popijte nešto i sledeći put uzmite vode i kada niste žedni. Očekujem da sutra upalim radio i čujem voditelja kako u lagano ritmu mrmori "Diši.Diši.Diši." Obraća mi se sa "ti". Voditelj je moj drugar, šeret koji će mi reći nešto užasno zanimljivo, poput "Uskoro na radiju XYZ, veliki letnji hit", ali će onda da namigne i doda "Ako želiš da čuješ šta je u pitanju, ostani uz radio XYZ, otkriću ti sve za desetak minuta". Zar to ne zanima samo glupe ljude? Ne znam da li da se ljutim na mog druga voditelja. Možda neko smatra i da je on glup, pa mu je dao glupi tekst i rekao mu da ga čita glupo, uz glupu muziku koja se ponavlja na svakih osam sati na svakoj glupoj radio stanici. Moguće je, čak i vrlo verovatno, da je glup samo onaj menadžer ili direktor ili gazda, koji kreira program na jedini način na koji ume: za sebi slične glupane. Ne mislim da sam materijal za druženje sa Gazdom, pa uglavnom brzo isključim radio. Dostojanstveno je biti glup sam sa sobom.
27 Jul, 2015
U subotu sam ušao u jednu od onih malih radnji u blokovima. Supermarket nešto. Klaustofobično. Devojka koja je radila za kasom me je pogledala na sekund. Hteo sam da uzmem koka kolu, ali hladnu. U frižideru je bilo samo limenki. Izvadio sam jednu i primetio da je išarana crnim markerom. Vratio sam je i uzeo drugu, ali je isto bilo i sa njom, i sa trećom. Stojao sam tako možda minut dok nisam shvatio da su na svakoj limenci preškrabali ono mesto gde stoji preporučena cena. Prvo sam se uvredio, posle mi je bilo smešno. Zamislio sam nekog maskiranog osvetnika koji sa sobom nosi crni marker i škraba po proizvodima. Negde preškraba kalorijsku vrednost, negde cenu, negde nekoliko brojeva bar koda i nestane u noć. Zamišljam gazdu kako ga proklinje svako jutro kada mu prodavačice jave šta se desilo. Policajce koji gledaju video materijal sa kamera, nadajući se da će ga nekako prepoznati. CSI stručnjake. Naslove u novinama i na portalima. Blic: "Uneo je marker u supermarket, nećete verovati šta je uradio sa njim!". Tako nešto. Ne sviđa mi se pomisao na to da je gazda naredio nekom da precrta cenu, da bi prodavali koka kolu po 60 umesto po 50 dinara. U mojoj realnosti, osvetnik sa markerom postoji i neću se iznenaditi kada ponovo vidim njegov rad. ¡Viva la Revolución!
27 Jul, 2015
Naziv bloga je pogrešan. Možda. Možda je i poenta u tome, da se zamislim nad onim o čemu pišem. Rekla je da bi trebalo da me opusti. Ako ikada vidi naziv, ponovo ću morati da slušam o tome kako imam opsesiju sa verovatnoćom. Prošli put je to povezala sa potrebom da budem u kontroli. Ne vidim vezu, ali nisam ja psihijatar, ona je. Na meni je da prihvatim da su neke stvari takve kakve su, čak i ako meni nije jasno zašto.
