51%

5 Avg, 2015

U subotu ujutru sam prošetao po lokalnom buvljaku. Iz radoznalosti. Možda i iz nade da ću negde na nekoj tezgi naći skriveno blago, nešto čemu ću samo ja prepoznati vrednost. Potpuno sam spreman za takvu eventualnost. TV me je naučio. Ako dobijem velike pare, moram brzo da ih izgubim. Verovatno tako što ću ih uložiti u neki glup posao. Kada to uradim, negde pet minuta pred kraj epizode, shvatiću da mi novac nikada nije ni trebao, jer imam ljubav. Biće to iskustvo koje se dešava samo jednom u sezoni.
U subotu ujutru, scenario je bio drugačiji. Potrošio sam 100 dinara (dva National Geographic-a na engleskom, 1992. godina, odlično stanje) i naučio da je u Srbiji tenis konačno postao narodni sport. Na tezgama, pored raspadnute tehnike i rasparene obuće, sada stoje i teniski reketi. Prebrojao sam pet mesta na kojima potencijalni teniser može da se opremi. Ima i loptica, ali ne na istim tezgama gde su i reketi. Na jednom mestu, primerak ciljne grupe starijih roditelja kupovao je sinu reket.
Razmišljao sam o tome. Možda je u pitanju povećanje potražnje za snovima - možda su ljudi šetali vikend za vikendom, tražeći tenisku opremu, pa je nevidljiva ruka tržišta učinila svoje i zadovoljila potrebe srpskog potrošača; ili se radi o srušenim snovima, pa su rekete i loptice na buvljak izneli roditelji čiji naslednici nisu uspeli da pokažu talenat dovoljan za putovanja u London i Pariz.
Verovatno je u pitanju samo smena generacija. Jedni prodaju nadu, drugi je kupuju. Biće to odlična priča za sledećeg pobednika nekog velikog ATP turnira, negde 2020. godine, koji će se u razgovoru sa novinarima prisećati (sa setom) o tome kako su mu roditelji prvi reket kupili na buvljaku.
Gledao bih seriju sa takvim zapletom, makar do treće sezone.