51%

3 Avg, 2015

Nešto pre ponoći, Čikago je zadesila veća oluja. Mene je probudio mobilni. Breaking news. Jedna osoba mrtva, više povređenih. Čikago mi je na listi za vesti, od kada imam za koga da brinem tamo. Probao sam i fiksni i mobilni i viber i skype. Potpuno opsesivno. Ostavio sam poruku, dve. Ništa. Prošetao se po stanu, stao na terasu, gledao kišu. Ništa. Na kraju, pojačao sam mobilni i legao nazad u krevet.
Nisam mogao da zaspim, jer mi je ćutanje mobilnog užasno smetalo. Tišina znači da nisam dobio ništa; ako nisam dobio ništa, možda je to zato što se najgore desilo.
Ponovo sam ustao oko dva, prošetao se, stao na terasu. Ovaj put sam isključio zvuk na mobilnom kada sam legao. Tako sam mogao da zaspim, jer je u svakom trenutku sve bilo otvoreno. Možda je poruka već stigla, možda je sve u redu. Esencija kukavičluka.
Probudio sam se oko četiri, posle sna u kojem sam joj pokazivao njenu novu sobu, prozor do prozor uz najbolju drugaricu iz zgrade. Bila je srećna, onako iskreno, kao i bilo koja druga devetogodišnja devojčica. Na mobilnom nije bilo poruke.
Ustao sam oko šest, u sred sna u kome sam pokušavao da joj nešto kažem, ali me nikako nije čula. Na mobilnom me je čekalo nekoliko poruka. Sve je u redu.
Vraća se kući za dve nedelje, što znači da imam još 14 dana da pokušam da budem manje neurotičan roditelj.