51%

10 Avg, 2015

Pa, dobro. Dovoljno sam odugovlačio. Nemam više izgovora. Možda ću, ako napišem sve što se desilo, shvatiti koliko je apsurdna i čudna cela stvar. To bi trebalo da bude 'terapeutsko' dejstvo bloga. Nemam nekih očekivanja, ali imam obavezu da ovo završim.

Ne sećam se ranog detinjstva. Ono što mogu da ispričam uglavnom je ono što su moji roditelji ispričali meni; prva prava sećanja dolaze iz doba kada sam išao u osnovnu školu. Većinu njih bih rado zaboravio. Gimnazije se sećam daleko bolje, ali nekada ne mogu da povežem godine sa dešavanjima. Dakle, nisam siguran koliko sam imao godina tog proleća: 16, 17? Nije ni važno, verovatno. Imao sam jednog pravog prijatelja u razredu. Opet, ne sećam se kako smo počeli da se družimo. Psihički smo se našli na nekoj frekvenciji, ali smo fizički bili potpuno različiti. On je bio visok, snažan, sa dugačkom crnom kosom - (godinu ili dve kasnije, postao je potpuno neodoljiv devojkama) - ja sitan, previše mršav, sa naočarima i bledo smeđom kosom. On je slušao metal, ja pank, i valjda smo se i tu negde našli. Išli smo na iste svirke, gde god je bilo dovoljno električnih gitara i dovoljno distorzije, i na tim svirkama stvaralo se društvo koje je počelo da se skuplja gotovo svake noći. Svake večeri se išlo do Denija, pa do keja sa flašom vina, gde se sedalo pored Dunava, praznila se boca i pričalo se o svemu što nam je padalo na pamet. U društvu je bilo i par klinaca koji su se družili još od zabavišta, iz istog (i jedinog!) bloka zgrada u Petrovaradinu. Mogli su provesti celu noć pričajući viceve, što je meni tada bilo neverovatno impozantno; podnosili su piće mnogo bolje nego drugi, izgledali su starije, mudrije...

Ne sećam se puno toga, ali neka sećanja su toliko jaka da mogu da ih jasno vidim kada zatvorim oči. Poput ovog. Noć je, i sedimo na korenju drveća koje se nadvilo nad nama, na vlažnom pesku uz reku, na travi. Tiho je. Dunav je skoro potpuno miran. Sa desne strane, sa keja, dolazi narandžasto svetlo. Mane poteže flašu vina, zatvara oči. Okrećem glavu i gledam u Tvrđavu, na drugoj strani Dunava. Neko mi stavlja ruku na rame. Pokazuje na Tvrđavu, i uskoro kreću priče.  Momci iz Petrovardina su znali svaku legendu o njoj, i ne sumnjam da su ispričali i nekoliko onih koje su sami smislili. Ispod Tvrđave postoje prolazi, katakombe, koje se prostiru kilometrima i koje niko nije uspeo da istraži; ispod Dunava je izgrađen prolaz od Tvrđave do Novog Sada; u katakombama se skupljaju satinisti i žrtvuju ljude; desetine takvih priča, sve čudnijih kako je noć prolazila, a vino nestajalo. Bio sam oduševljen. Sve to - baš sve o čemu su pričali - bilo mi je na dohvat ruke. Od Tvrđave me je delio samo most, i već te noći sam hteo da ustanem i uputim se u potragu, u avanturu, u misteriju. Kada sam stigao kući, glava mi je bila planova i spiskova (1. Baterijska lampa 2. Baterije za lampu 3. Sveska 4. Olovka 5. Konopac). Klinac.

[Ovo je bilo bezrazložno teško napisati. Možda nemam dovoljno prakse u prevođenju misli u reči. Možda je problem i u tome što sam se prisećao svega i svačega. Glupo je biti iscrpljen posle ovoliko malo teksta, ali tako se sada osećam. Nastaviću sutra.]